Note&Reci..Inspiracija

Grešio sam mnogo, i sad mi je žao
i što nisam više, i što nisam luđe
jer, samo će gresi, kada budem pao
biti samo moji - sve je drugo tuđe.

Grešio sam mnogo, učio da stradam
leteo sam iznad vaše mere stroge
grešio sam, jesam, i još ću, bar se nadam
svojim divnim grehom da usrećim mnoge.

Grešio sam, priznajem, nisam bio cveće
grešio i za vas, koji niste smeli,
pa sad deo moga greha niko neće
a ne bih ga dao - ni kad biste hteli.

Duško Trifunović

Djubre... volim te. 

Spiram te sa kože, 
Sa minulih leta, 
Miris hladnog limuna, 
Zelen martovski prhut, 

Iskašljavam te, 
Talog ispod jezika, 
Vreo šljunak u krvi, 
Ljustim te sa nokata 
Oštrim nožem kajačem 
Nema te, nema te, 
Nema te. 

Reči te se odriču i 
u laž me ušuškuju, 
Nisi postojala 
sem u pesmama, nisi 
postojala ni toliko 
da bi se pomirili 
sa iščeznućem, 

Istresam te iz džepova 
starih košulja, 
Stružem te okom 
sa fotografija 
Stresam te sa kose, 
Davni prosinački sneg, 

Proklinjem pesme 
u kojima stanuješ, 
jedeš, spavaš, umivaš se, 
Sve bih ti oprostio 
samo da te ima, 
Da ima krvi u tebi. 

Srce od najfinijeg drveta 
izvajao bih i pod rebra 
ti ga sakrio, 
More bih ti u san 
donosio. 

Vetrovi bi ti bili pokorni, 
Kišama bih te uspavljivao, 
Samo da te ima 
imalo izvan reči, 
Samo da postojiš. 

Kako ćeš i ovu 
Molitvu čitati 
Ako te nema 
Ako uporno tvrdiš 
Da te nema, 
Da sam te 
izmislio. 

Pero Zubac 

*Bele ptice

Kad bismo mogli biti, moja draga,
dve ptice bele povrh pene mora!
Još pre no što se meteor ugasi
nas pogađaju plami meteora;
A plamen plave zvezde Večernjače,
što nisko visi sa nebeskog kraja,
U srcu našem uvek budi, draga,
bol tuge što se od nas ne odvaja.

Tek zamor struji od krina i ruža,
tih sanjalica što ih rosa mije;
o tom ne snevaj, nit' o meteoru
što trošni sjaj mu noćna tama pije,
nit' o plamenu niske zvezde plave
što uz rub neba ranom zorom vene,
jer želeo bih da budemo, draga,
dve ptice bele povrh morske pene.

Jer privlači me ostrvlje bezbrojno
i uz njeg' čari danajskoga žala
gde vreme ne bi na nas ni mislilo,
gde tuga do nas ne bi ni navraćala;
I bili bismo daleko od ruža
i pržile nas ne bi plama strele
kad bismo mogli bdeti, moja draga,
vrh morske pene k'o dve ptice bele.
 
*William Butler Yeats